Хиландар је српски манастир из 12. века који се налази на северном делу Свете Горе - монашке републике са 20 великих манастира,
на полуострву Халкидики у Грчкој
Манастир Хиландар је, споља гледан, сличан великом средњове-ковном утврђењу. Опасан је дебелим зидовима високим и до 30 метара, док је читав комплекс зидина дуг око 140 м, а широк скоро 75 метара. На јужној и источној страни манастирског комплекса уздижу се две велике куле – пиргови. Манастир је неколико километара удаљен од мора тј. смештен је на трећем краку полуострва Халкидики у северној Грчкој.
Крајем 12. века византијски цар Алексије III дао је право великом жупану Стефану Немањи (у монаштву Симеон) и његовом сину монаху Сави (будућем светом Сави), да на рушевинама некадашњег византијског манастира Хеландариона подигну српски манастир у рангу царске лавре. Византијскии цар је 1198. издао повељу Симеону и Сави којим се манастир Хиландар и светилиште у Милејама дарују "да Србима буду на вечни поклон". Симеон и Сава су подигли, уз финансијску подршку жупана Стефана, будућег краља Стефана Првовенчаног, цркву посвећену Ваведењу Богородице, око које је образован читав комплекс грађевина: бедемски зидови, конаци, пиргови (пирг светог Георгија и пирг светог Саве).
Сава је 1200. године саставио Хиландарски типик којим је одређен начин живота монаха у манастиру. Српски краљ Урош И је 1262, да би заштитио манастир са копнене стране, подигао велики пирг Преображења изнад манастира. У том пиргу ће 1264. хиландарски монах Доментијан саставити Житије св. Симеона, пошто је две деценије раније, у Кареји (1243), саставио Житије св. Саве Српског.
Краљ Милутин је 1303. на темељима старе, сазидао нову цркву Ваведења Богородице која је сачувана до данас, утврдио је бедемске зидове, и подигао нове конаке у комплексу. У време краља Милутина подижу се нови пиргови, један на путу од Хиландара ка морској обали, тзв. ''Милутинов пирг'', други на обали мора ''Хрусија'' са црквом св. Василија, задужбином Стефана Дечанског. Главни храм је живописан 1321, а у исто време осликане су трпезарија и гробљанска црква.
У време цара Стефана Душана (1331-1355) Света Гора дошла је под његову власт. У комплексу манастира Хиландара, и око њега, зидали су, уз Немањиће, и други средњовековни владари, феудалци, црквени поглавари и многи приложници.
После привременог губитка самосталности (1387-1403), Хиландар је, заједно са Светом Гором, од 1430. до 1912. био под османском влашћу. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали и руски цареви и молдавски кнежеви у 16. веку, као и српски патријарси и митрополити.
Хиландарски монаси су у 18. веку успоставили живе везе са Карловачком митрополијом и српским црквеним општинама у јужној Угарској и у Босни, док су Бугари такође значајно допринели очувању духовног живота у манастиру, посебно прилозима после великих пожара 1722. и 1776. године.
Хиландар је, после обнове Србије, помагао и кнез Милош Обреновић (1820. и 1835), премда је већина монаха у манастиру била бугарске народности. Спор око управе манастиром решен је после посете краља Александра Обреновића Хиландару 1896. године. Краљевина Србија је платила манастирске дугове и монаси су поново могли да долазе из Србије и других српских крајева. Почетком 20. века, манастир је поново имао већину српских монаха. Хиландар је, такође, у пратњи премијера Николе Пашића, посетио и краљ Петар I Карађорђевић.
